A ja zezam krizu....

Eto, ova zima nikako da počne. Sunce se ne da. Sija i dalje i pokazuje da moramo biti svesni njegove snage. Uveliko sam počeo da se pripremam za predstojeće praznike. Znam da oni donose dodatno pražnjenje novčanika i novi udar na kućni budžet, ali to je ipak jače od mene.

Poslednjih meseci se dosta prebrojavam. Platim jedan račun, platim drugi račun, i često se premišljam kako do naredne plate. Čekove nemam, karticu imam, ali onu debitnu. Ostaje mi samo da kao "Žuća račundžija" uzmem digitron u ruke i počnem voditi računa o svojoj ekonomiji. Saberi, oduzmi, opet sam na nekoj nuli, Pozitivnoj, doduše. Ali, nula je nula.

Gledam neke ljude koji imaju znatno manji kućni budžet od mog, pa nekako preživljavaju. Verovatno smo se kolektivno, kao nacija, izdresirali devedesetih, kada smo i hleb dobijali na kupone i kada su redovi za ulje, šećer i cigarete bili svakodnevica. Srećom, pa sam odavno ostavio cigarete, pa nemam više tih izdataka i tih, slobodno mogu reći, nepotrebnih i štetnih troškova.

Političari pričaju o još jednom udaru krize, ali sve nas je kriza odavno pogodiila, pa ovo nije drugi već 102. udar krize. Zato, mogu sa sigurnošću reći da smo jedni od retkih koji su stekli odbrambeni antikrizni mehanizam. Sećam se čuvenih embargo kolača, domaćih čokolada i raznih domaćih djakonija koje su bile izum domaćica u to teško vreme.

U nekim vestima kažu da je i velika nestašica struje zbog velikih suša, pa smo prinuđeni da uvozimo struju. Čak kažu da će, ukoliko, u toku najhladnijih zimskih dana, bude velika potrošnja biti prinuđeni da krenu sa restrikcijama struje.

I to smo imali devedesetih. Četiri sata ima struje, a četiri nema. Tada smo uz sveću igrali karte, Monopol, Riziko, imali smo plinski rešo na kome smo kuvali kafu i čaj ili pržili jaja. I preživeli smo...

Naši ljudi su stekli krizni imunitet. Mi od početka zezamo krizu. I u skladu sa tim i ja zezam krizu i ne dopuštam da ona mene zeza. Spremio sam plinski rešo, izvukao stare recepte đakonija iz doba embarga, kupio neke zalihe osnovnih namirnica, kupio bele sveće... i jednostavno se pripremio i za praznike i za krizu.

Samo neznam kako će naši lovatori da se naviknu na krizu ili na nestašicu kada padnu na dno. Oni sada žive bezbrižno, nije ih briga za one koji nemaju. Ja ću ih tada pitati kako im je kada su imali a sada nemaju. Mene tada neće biti briga što oni nemaju. Nimalo... Možda će to biti briga nekoga od Vas, ali to je ipak vaša stvar...

Svedoci čudnih bića

Nekih 10-ak dana nisam bio aktivan na ovom blogu, jer mi mnogobrojne poslovne obaveze to nisu dozvoljavale. Sada se ponovo javljam, jer mi je "materijal" za ovu temu dalo nekoliko osoba.

Naime, pre dva meseca mediji, kako oni pisani, tako i elektronski, bili su puni tekstova i priloga o "letećoj utvari mlade neveste" na putu Bor-Zaječar preko Nikoličeva. Neki su u tome videli mogućnost dobre novinarske ili SF priče, a pak oni drugi su videli mogućnost da od toga naprave veoma zanimljivu i nadasve isplativu turističku mogućnost.

Elem, već nekoliko dana neki ljudi mi se javljaju sa pričom o nekoj utvari koja hoda na starom putu prema selu Zlot. Zanimljivo je da te osobe, koje su mi to ispričale ne poznaju jedna drugu, ali im se priče u većini slučajeva slažu. Naime, po njihovim rečima, svake godine u Novembru, između verskih praznika Mitrovdana i  Aranđelovdana na tom putu u ranim jutarnjim satima može se videti providna utvara koja, prema rečima tih osoba, je pola čovek pola životinja.

Jedna osoba mi je čak i ispričala da misli da je to Mjazonopće, neka vrsta mitskog bića koja se često pojavljuje u ovim krajevima.

Svakako, priče su im bile baš uverljive. U očima im se video strah i zabrinutost. Počeo sam da istražujem da li je to i koliko istina, u stvari zašto je ovaj kraj Srbije generalno tako mističan i toliko pun nekih "utvara" koje se vide i tokom dana, a najviše u doba mrkle noći.

Mnogi ljudi kažu da su to "bapske priče". Sećam se, jednom, baka mi je pričala da su ljudi najviše viđali utvare, vampire i duhove u doba godine kada se potapala konoplja i kada su isparenja konoplje (koja je poznata kao biljka koja ima opijate u sebi) uticala na čoveka opijajuće, pa su se ljudima, u to doba kada nije bilo interneta i kompjutera, priviđale razne stvari.

Verovanja u onostrana bića su jako raširena u svim narodima sveta. Niko se, na primer, neće usuditi da prođe noću kroz groblje, jer uvek postoji neki strah da iz nekog groba ne iskoči vampir.

Duhovi, vampiri, osenje, vile, veštice i ostala bića, možda su negde tu. Ja ih nisam sreo, a ako ste ih vi sreli, podelite u komentarima taj vaš doživljaj.

A na kraju, ko ne veruje, može se dobro zabaviti. A ko veruje, neka kaže kako se odbraniti od tih bića.

Nešto tamo negde postoji.....