Eto, ova zima nikako da počne. Sunce se ne da. Sija i dalje i pokazuje da moramo biti svesni njegove snage. Uveliko sam počeo da se pripremam za predstojeće praznike. Znam da oni donose dodatno pražnjenje novčanika i novi udar na kućni budžet, ali to je ipak jače od mene.
Poslednjih meseci se dosta prebrojavam. Platim jedan račun, platim drugi račun, i često se premišljam kako do naredne plate. Čekove nemam, karticu imam, ali onu debitnu. Ostaje mi samo da kao "Žuća račundžija" uzmem digitron u ruke i počnem voditi računa o svojoj ekonomiji. Saberi, oduzmi, opet sam na nekoj nuli, Pozitivnoj, doduše. Ali, nula je nula.
Gledam neke ljude koji imaju znatno manji kućni budžet od mog, pa nekako preživljavaju. Verovatno smo se kolektivno, kao nacija, izdresirali devedesetih, kada smo i hleb dobijali na kupone i kada su redovi za ulje, šećer i cigarete bili svakodnevica. Srećom, pa sam odavno ostavio cigarete, pa nemam više tih izdataka i tih, slobodno mogu reći, nepotrebnih i štetnih troškova.
Političari pričaju o još jednom udaru krize, ali sve nas je kriza odavno pogodiila, pa ovo nije drugi već 102. udar krize. Zato, mogu sa sigurnošću reći da smo jedni od retkih koji su stekli odbrambeni antikrizni mehanizam. Sećam se čuvenih embargo kolača, domaćih čokolada i raznih domaćih djakonija koje su bile izum domaćica u to teško vreme.
U nekim vestima kažu da je i velika nestašica struje zbog velikih suša, pa smo prinuđeni da uvozimo struju. Čak kažu da će, ukoliko, u toku najhladnijih zimskih dana, bude velika potrošnja biti prinuđeni da krenu sa restrikcijama struje.
I to smo imali devedesetih. Četiri sata ima struje, a četiri nema. Tada smo uz sveću igrali karte, Monopol, Riziko, imali smo plinski rešo na kome smo kuvali kafu i čaj ili pržili jaja. I preživeli smo...
Naši ljudi su stekli krizni imunitet. Mi od početka zezamo krizu. I u skladu sa tim i ja zezam krizu i ne dopuštam da ona mene zeza. Spremio sam plinski rešo, izvukao stare recepte đakonija iz doba embarga, kupio neke zalihe osnovnih namirnica, kupio bele sveće... i jednostavno se pripremio i za praznike i za krizu.
Samo neznam kako će naši lovatori da se naviknu na krizu ili na nestašicu kada padnu na dno. Oni sada žive bezbrižno, nije ih briga za one koji nemaju. Ja ću ih tada pitati kako im je kada su imali a sada nemaju. Mene tada neće biti briga što oni nemaju. Nimalo... Možda će to biti briga nekoga od Vas, ali to je ipak vaša stvar...
Daj, napisi taj recept za Embargo kolach :)))
ReplyDeleteista situacija. kada primim platu, ona traje nekoliko dana, pa se posle dovijam kako da premostim period kada u kuci imam bukvalno samo 200 dinara. pocela sam da sebi i suprugu uskracujem neke stvari, a klinci odavno ne nose novac da kupuju dorucak u skoli, nego doruckuju kod kuce. meni ovo nije zezanje krize. ovo je borba da se prezivi
ReplyDelete