Vraćajući se sa posla, negde na pola puta do kuće, počeo je da me prati jedan mali pas. Štene vučjaka...
Gledao me je njegovim malim okicama, iznurenim pogledom, kao da mi kaže: Uzmi me i vodi me u topli dom. A napolju je kao za inat počela da pada kiša, ona teška jesenja kiša. Pokislog psića sam sklonio ispod verande jedne privatne kuće u kojoj niko ne živi, dok se nisam organizovao da vidim šta ću sa njim. maleno drhtavo delo, usplahireno disanje i pogled uprt ka zemlji, kao da se stidi od mene što sam ga takvog zatekao.
Kao svakom ljudskom osećajnom biću, bilo mi je žao mališana, i uđoh u prvu prodavnicu da kupim konzervu mesnog narezka da nahranim malo izgladnelo štene...
Odjednom, njegov pogled je dobio energiju, počela je da sija toiplina u njegovim okicama i počeo je da veselo maše repom.
Ali nakon kratke radosti, ponovo molećiv pogled: Molim te, vodi me u topli dom...
Iako ne znam nemušti jezik životinja, pogled malog šteneta mi je govorio sve. A to sve je bilo to da je jednoj psećoj duši dovoljno jako malo da bi bila sreća: Hrana i deo našeg prostora koji bi bio njegov topli dom u hladnim zimskim danima koji dolaze.
I opet pitanje: Kakve su te osobe koje mogu biti toliko hladnokrvne i bezosećajne da se ne sažale na nejako štene... Zar tim slučajnim prolaznicima nije smetalo cvilenje malog psa. Ili su toliko zatvoreni u sebe da nisu čuli taj zvuk :(((( Zvuk od koga i nebo plače.
Za mališu je od danas počeo novi život zahvaljujući dobrim ljudima iz ulice Generala Pavla Ilića. Hvala im što su prihvatili da čuvaju malog jer će na proleće, kad malo poraste, trčkarati njihovim dvorištem oko vikendice na Borskom jezeru.
Dobro delo se dobrim vraća. Ipak neko to sve vidi...
svaka cast ;))))
ReplyDelete