Srećna nova godina :)

Dragi prijatelji i prijateljice, svi vi koji redovno čitate moj blog, želim da vam sve ružno ostane u staroj godini, a da se u novoj 2014. godini ostvarite na poslovnom, finansijskom i emotivnom planu.

Meni je ova godina bila ok. Radio sam punom parom, dosta putovao, edukovao se, upoznavao nove ljude i nove predele. Priveo sam kraju pisanje mog romana "Paket zaboravljene ljubavi", nastavio sa usavršavanjem i edukacijom i angažovanjem na širenju pozitivnih misli i ideja.

Želim svim ljudima sve što želim i sebi - puno zdravlja, sreće, ljubavi i mira, a može i malo više para, neće smetati.

                             .... iskreno i od srca, vaš Peđa.... nastavite da čitate moj blog i u 2014. godini :)

Paket zaboravljene ljubavi

Kao i svakog radnog dana, kod kuće me je dočekao čaj oko pola 5 (da se ne pravim baš Englez). Pošto u to vreme uvek stignem kući pogledam rezultat svog dnevnog rada, a to su Vesti na lokalnoj TV. I tako svaki dan... Čovek bi rekao čista monotonija. Međutim, to popodne nešto je pretilo da poremeti bioritam mojih životnih taktova. 

Nakon čaja, tog junskog popodneva, čuh zvuk zvona na interfonu. Fina melodija da poremeti dotadašnji monotoni svakodnevni mir. 

- Izvinite, imam pošiljku za Vas, reče mi već pomalo umornim glasom kurir iz City expressa. Pošto sam po prirodi pomalo zaboravan počeh da prebiram po sećanju šta sam to naručio iz mnogih kataloga koji su mi nemilice stizali na kućnu adresu. Pustih ga unutra.

- Imate paket iz Beograda.

- Koliko to košta?- pitah, već se pripremajući da izvadim novac iz novčanika. 

- Račun je regulisan. potpišite ovde. - odgovori dostavljač naručenih, a u mom slučaju izgubljenih ili zaboravljenih paketa.

Začudo, nije me vukla znatiželja da odmah otvorim paket. Verovatno zato što sa ili bio toliko zbunjen ... ili uplašen... ili jedno i drugo. Međutim, nakon pola sata počeo sam da sumnjam, svaki pogled bio je uperen u ugao sobe gde sam ostavio paket. Ona radoznalost, zbog koje i radim posao novinara, počela je u meni da ključa. 

Dohvatih hitro skalpel sa radnog stola koji je postao već sastavni rekvizit pored olovaka i beležnica. 

Prilikom otvaranja primetih neke uredno spakovane i popisane predmete. Magnet za frižider u obliku slova I, još jedan magnet u obliku Vodolije, horoskopskog znaka, ručnog sata, knjige čiji naslov i autor su najmanje bitni za ovu priču... Sve te stvari su mi se činile poznatim, ali znam da nisu bile namenjene meni... 

Počeh da prebiram po sećanju... 

Vodolija, slovo I, knjiga, Šolja za čaj... Da to nisu bile stvari koje sam ja sebi naručio... Odjednom se sećanje zaustavi na 2006. Da to su stvari iz perioda zaboravljene ljubavi. To su stvari koje su nas bar pogledom ili dodirom i sećanjem nas vezivale... Iako se ljubav ugasila... Da, to je taj paket, paket zaboravljene ljubavi.

Odjednom prostor oko mene počeo je da se pretvara u zvuke i mirise sećanja te zime 2006/2007. Čak se i miris te moka kafe iz kafea "Grinet" kod Beograđanke počeo osećati u mojoj sobi... U paketu zaboravljene ljubavi beče i salveta koja je umrljana moka kafom na kojoj je pisao moj tadašnji broj mobilnog telefona... Čitav inventar tog dela mog života. 

Pitanja u glavi počela su da se roje. Zašto sada?

Da li postoji neki razlog? 

U čemu je stvar?

kako da stupim u kontakt sa tom osobom?

Zaboravljena ljubav, odjednom, opet postaje deo mog života, a do pre samo nekoliko trenutaka ta osoba bila je sastvani deo zaborava u nekom ćoravom sokaku moga zaborava....

Odlučih da stvari isteram na čistinu i da ovim redovima objasnim i sebi ali i mom razumu o čemu se radi.

..................................

Oduvek sam bio romantik, verovao u ljubav i ideale. Često sam bio povređen, ali sam i dalje istrajavao na svojim idealima. Tragao sam za pravom osobom. I dalje tragam. Ova ljubav bio je samo pokušaj idealnog, a zapravo je sve suprotno od toga. Paket me je vratio u jedno turbulentno vreme, u vreme kada sam davao, verovao, trudio se, ali sve oko pogrešne osobe. Neka ovaj roman koji pišem bude opomena i nauk da budete bar oprezni kome dajete sebe, svoje srce, svoje vreme, misli i na kraju, svoj život... Lavina emocija daje mi snagu da istrajem u ovom pisanju...

NASTAVAK SLEDI....

Odlomak iz mog prvog romana: Paket zaboravljene ljubavi

Blogomanija na Kopaoniku vol. 2

Drugi dan ovogodišnje Blogomanije otvorilo je sjajno predavanje Miloša Čiriča o networkingu kao načinu života. Sjajna tema, koja će i meni lično pomoći u mom daljem blogerskom i novinarskom radu.

Sjajni Stefan Lazarević, državni sekretar u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija zaključio je da Srbija ima potencijal u razvoju IT sektora. Vlada Srbije će učiniti sve da što pre razvije taj sektor, a čak i u predlogu budžeta za narednu godinu opredelila izvesna sredstva za ovu oblast. Samo prisustvo gospodina Lazarevića govori da ovakve konferencije imaju podršku republičke Vlade.

Pohvalio bih i Ivana Rečevića koji je i na panelu i na radionicama pričao o merenju posećenosti nekog bloga ili sajta i šta treba da uradimo da bismo poboljšali posećenost naših prezentacija. Jako korisno i zanimljivo. Primeniću to što pre.

Ladies corner na Blogomaniji sam propratio sa izuzetnom pažnjom. Ženska preduzimljivost, dobrota i darovitost prosto su me opčinile. Sjajna Ivana Popović predstavila nam je svoj lifestyle blog i predložila da svoju kafu zamenimo čajem. Svakako, čaj se ne samo pije, već se uživa u njemu. Izvrsna Dragana Paramentić pokazala mi je i objasnila mnoge stvari vezane za fotografiju. Postoji jedna cela mala filozofija kako treba pripremiti fotografiju za blog. Svakako, treba poštovati autorska prava i potpisati autora ili sajt sa koga je preuzeta neka fotografija.
Zorana Jovanović je pričala o svom modnom blogu i o tome kako ona od bloga zarađuje. Posebnu pažnju privuklo je iskreno i sjajno predavanje divne Nataše Mitić NAKY hand made, koja je sa posebnom toplinom pričala o svom blogu, divnim kapicama i šalovima, ali i rukavicama koje su dodatno zagrejale atmosferu u sobi, iako je napolju bio temperaturni minus.
Predložio bih organizatorima da na sledećoj Blogomaniji veću pažnju posvete damama jer od njih svakako imam šta da se čuje i nauči. Naravno, dobije i neki poklončić ;)

Pomenuo bih i jedan sjajan projekat Branislava Vojinovića, mladog i perspektivnog momka iz Beograda. Nakon sajta svetnameštaja.com, on je pokrenuo i sajt www.eklinika.rs. Na tom sajtu registrovani korisnici, bez čekanja u redu u nekom domu zdravlja mogu da dobiju savete od stručnih lekara, potpuno besplatno. Sjajna stvar za mnoge ljude. I ovaj projekat predstavljen je na ovogodišnjoj Blogomaniji.

Neću, ovom prilikom, da zaboravim sjajnog moderatora mnogih panela, brilijantnog i talentovanog kolegu Miloša Maksimovića koji je programima na Blgomaniji dao dodatnu dozu šarma, duhovitosti, originalnosti i kreacije. Samo napred, kolega. Svaka čast.

Svakako, borska ekipa dobro se provela na Blogomaniji. Upozanli smo nove ljude i sjajno se družili. Vreme je da razmišljamo o Tvitomaniji. Za nekoliko meseci :)

I za kraj jedna lepa pesma... Za sve ljude dobre volje... Ali i za hejtere... Neka ih...

Blogomanija na Kopaoniku vol. 1

Ljubav, muzika i još neke lepe stvari, kao što bi rekao Vladimir Stanković, poznatiji i kao Deda Bor.
I ove zime blogeri regiona okupili su se kako bi unapredili svoje znanje, upoznali nove ljude sa regionalne i svetske internet scene. Kopaonik je ove godine destinacija na kojoj se unapređuju blogeri, uče i otkrivaju nova saznanja iz oblasti interneta, društvenih mreža, marketinga, medija i IT sektora.

Na ovogodišnjoj Blogomaniji zančajno učešće uzeli su i Borani, ali i njihovi prijatelji iz drugih gradova Timočke krajine. Ne tako mala ekipa došla je da predstavi sebe, svoje delatnosti i da unapredi dalje poslovanje saznanjima koje mogu čuti na ovoj konferenciji.

Svakako, pored panela, radionica i ostalih "programskih" stvari tu je i magija druženja, networkinga i sticanja novih kontakata.

Prvi programski dan Blogomanije otvorilo je izvrsno predavanje Dejva Trota  iz Keynote-a, koji je pričao o malim tajnama velikih majstora promocije i prodaje. Svakako, akcenat ovogodišnje konferencije je sadržaj na internetu, tj. kako da unapredite ono što nudite na Blogu ili na profilima na društvenim mrežama. Dragan Varagić je pričao o tome kako od bloga napraviti posao, a takođe je kompanija Coca Cola predstavila rezultate svojih 45 godina rada u Srbiji. Predstavile su se i drage dame iz ženskog foruma, a posebna sesija na Blogomaniji biće namenjena ženskim blogovima.

Na medijskom panelu bilo je reči o položaju medija na prelasku iz analognog u digitalno doba. Svakako, neki mediji i dalje kaskaju za procesom digitalizacije i nadležni u njima treba da se potrude da što pre uhvate korak sa aktuelnim digitalnim trendovima.

Moju pažnju privukle su radionice. Deda Bor održao je radionicu o tome kako treba pisati za blog  i za tviter, a Ivana Bogdanović je pričala o tome kako izgleda put od kupca do prodavca kada su eBay i PayPal u pitanju. Takođe, naš dobar drug iz Zaječara, Ivan Živković pričao je o kampanji protiv govora mržnje na internetu.

Na kopaoniku je čarobna zimska idila. Veliki pozdrav sa lepe planine. Lepo je biti u društvu dobrih ljudi :)
P.S. Moram da pohvalim i Miloša Maksimovića za izvrsno moderiranje konferencije :)

I na kraju jedna lepa pesma...

Pre nego što udariš ženu, udari sebe!!!

Svet danas obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. U medijima barataju raznim statistikama, mnoge političke partije gledaju da baš na ovaj dan prikupe neki jeftin politički poen organizujući razne akcije, mnogi aktivisti i aktivistkinje se samo danas pojavljuju i pričaju na ovu temu. A gde su ostalih dana u godini?

Gde su bili kada su mnoge žene prebijali, povređivali ih i dovodili do ivice života?

Na Balkanu je vekovima nasilje nad ženama bilo deo tradicije. O tome se ćutalo i mnogi su okretali glavu kada vide ovakve slučajeve. Nasilje se najčešće dešavalo u ruralnim sredinama, ali ni gradske sredine nisu ostale "imune" na ovakve slučajeve. Mnoga "gospoda" su u javnosti glumila uzorne porodične ljude, visokih moralnih vrednosti, a kod kuće je njihova zverska priroda dolazila do izražaja. Vršili su nasilje nad ženom i decom. Bilo je tu batina, psihičkog, seksualnog, emotivnog nasilja, ali i onog ekonomskog, gde žena nije bila finansijski sposobna da se odupre takvom životu.

Nasilnici su psihički poremećene ličnosti, često nezadovoljni svojim ličnim i društvenim statusom. To nezadovoljstvo, umesto na sebe, oni iskaljuju na svoje najbliže - decu i žene. Neretko se dešava da nasilje traje i po nekoliko godina, čak i decenija. A postoje i slučajevi da žene ne smeju da prijave nasilnika, jer je to jako uticajna ličnost, pa bi se nakon prijave slučaja, život žrtve pretvorio u još veći pakao.

Mnoge žrtve nasilja se plaše da prijave zbog okoline i onog pitanja: Pa šta će ljudi reći o meni?
Neke žene, sa druge strane, prijave nasilje i iz nekih njima poznatih razloga pomire se sa nasilnikom da bi sačuvali brak ili sprečili sebe dodatnog mučenja po sudovima tokom brakorazvodne parnice, ali i da bi dete živelo i uz oca i uz majku. U tome dosta greše. Bolje je da dete živi samo sa majkom, nego da živi pored oca nasilnika.

Tu su i "sigurne" kuće. Namerno sam stavio znake navoda. Jer mnogi nasilnici pronađu adresu tih kuća i onda dođu da prave gluposti i ubeđuju suprugu da im se vrati. Čak su zabeleženi slučajevi da napasnici u samoj sigurnoj kući vrše nasilje nad suprugom, a i nad drugim ženama koje se nalaze na tom privremenom smeštaju.

Protiv nasilja u porodici u Srbiji postoji znatno blaga kaznena politika. Kada bi bili usvojeni stroži zakoni, mislim da bi zaista moglo da se stane na put ovoj pojavi.

I gospodo nasilnici, pre nego što udarite ženu, udarite sebe. To bi bio jedan mali udarac za vas, ali veliki udarac za čovečanstvo i normalne ljude.

U Srbiji se dugi niz godina, pre svih političara i politikanata, ovom temom bavi i protiv toga se bori Autonomni ženski centar iz Beograda. Svake godine oni realizuju akciju "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama". Njihov sajt je www.womenngo.org.rs. Ovaj tekst je moj skromni doprinos ovoj akciji.

Na kraju, lepi stihovi posvećeni damama...

Spremni za nova putovanja

I ovo leto proteklo je u znaku putovanja. Letovanja, izleti, provodi i posete. Sve je to donelo i mnogo uspomena, suvenira, novih ljubavi i poznanstava.
Mnogi profili na Fejsbuku bili su ukrašeni fotografijama iz raznih letovališta, koje su samo prenele deo atmosfere sa obale. Sve ostalo zapisano je u sećanjima.
Stigli su i kišni jesenji dani, a putnički nemirni duh je nestrpljiv. Putnik stalno želi da upoznaje nove predele, otkriva nove horizonte. Turističke agencije nude primamljive aranžmane za jesenja putovanja. Beč, Rim, Budimpešta, Prag samo su neki od gradova koji se mogu naći u ponudama. Mnogi se pitaju, kako se to isplati agencijama, kada je kriza i ljudi slabije putuju. Međutim, nije tako.
Trećina građana Srbije i ove godine je letovala, a jedna petina je išla na prolećna putovanja, kažu statistike. A neke nezvanične statistike kažu da je isto toliko građana kukalo što ne može nigde da putuje iz opravdanih ili manje opravdanih razloga.
Iako je ekonomska i finansijska kriza, ukoliko imamo neku prosečnu platu, svakako da možemo da uštedimo bar za jedno putovanje godišnje.
Prost primer je moja drugarica Jana, koja se stalno žali da sa platom od 35000 dinara mesečno ne može sebi da priušti ni vikend turu, a tek joj le letovanje misaona imenica. Ulazeći u analizu njenog slučaja, utvrdio sam da ona svakako može sebi da priušti i letovanje, ali i mnoga druga putovanja.
Jana je već više godina strastvena konzumentkina cigareta. Puši dve i po pakle dnevno. To svakako utiče loše na njeno, ali i zdravlje njene okoline. A i na njen budžet.
Računica je prosta. Paklica cigareta koje Jana konzumira košta 180 dinara. Znači da ona na cigarete potroši dnevno 450 dinara. E, sada, ukoliko Jana smanji dnevnu dozu cigareta na paklicu i po, uštedi 180 dinara. Na mesečnom nivou ušteda iznosi 5.400 dinara, a na polugodišnjem 32.400 dinara. Svakako, Jana sa ovim parama može da ode na letovanje, ali i na neku bližu vikend destinaciju.
Uvek se može uštedeti za neko putovanje, samo je potrebno imati malo dobre volje i digitron pored sebe. Zato, ovih dana razgledajte ponude turističkih agencija. Aktuelne su ponude za doček nove godine u evropskim metropolama, ali i decembarski šoping aranžmani u poznatim šoping centrima širom starog kontinenta. Sve veću pažnju privlače i mnogobrojni Božićni vašari u Austriji, Mađarskoj i Nemačkoj, na kojima se može naći mnoštvo đakonija, ukrasa i specijaliteta koji se spremaju, prave i pripremaju specijalno za ovu priliku. Ja sam prošle godine bio na Božićnom vašaru koji je postavljen ispred dvorca Šenbrun u Beču. Moja preporuka je da posetite neki od ovih vašara i tamo osetite pravi duh praznika. Ovom prilikom ću Vam preneti samo delić atmosfere :)

Zato, digitrone u ruke, preračunajte svoje troškove i napravite mali plan za neko putovanje. Ne košta puno, ali mnogo znači. Za lepotu življenja, stvaranje uspomena, upoznavanje novih ljudi, ali i nove ljubavi. Zato,
neka vam bude pri ruci kofer ljubavi...

Zli duhovi u nama

Veliki broj ljudi u svetu večeras obeležava Halloween, ili u prevodu Noć veštica. Mnoga deca oblače se u horor kostime i idu od kuće do kuće kako bi sakupila što više slatkiša i kolača.
Ovaj dan me uvek podseti na ideju da duhovi verovatno postoje i da se oni kriju u nama samima. Naravno, ovaj tekst neće biti o nekim nestvarnim bićima koja su deo različitih verovanja kod ljudi, ali biće zapravo o nama samima.
Svako ima svoj karakter, koji je odraz njegove duše i njegovog stanja duha. Mnogi ljudi su, pod uticajem raznih nedaća koje su nas snašle postali jako pokvareni i zli. Iz njih su se iselili "dobri duhovi", a u njihovim dušama sada caruje zlo. Puni su neke negativne energije i svakodnevno pokazuju da uopšte nemaju ni skrupula ni mere.
Njihovi "zli duhovi" često čine nepravdu, mešaju se u tuđe živote, izmišljaju, bezočno lažu i čine razna druga nedela.
Puno je tih zlih duhova. Svuda se mogu naći. Politika, estrada, zdravstvo, policija čak i neke prodavačice u marketima svakodnevno pokazuju svoju zlobu prema mušterijama.
Zle duhove možemo lako prepoznati. Po veštačkom osmehu, namrgođenom licu, zajedljivim komentarima, ogovaranjima, raznim smicalicama i preprekama koje žele da postave na naš životni put. Takvih je danas na svakom koraku. Treba biti obazriv, pametan, promućuran i ne dozvoliti da ti duhovi ovladaju nama samima. Jer oni se lako usele u nas. Uvek negde u delu naše duše poostoji neki tamni kraj, gde te zlice mogu doći i isterati ono dobro iz nas.
Zato, protiv takvih duša postoje razni vidovi zaštite.
Naoružajmo se ljubavlju, maskirajmo naše lice osmehom, vedrinom, razumevanjem i tolerancijom. Stvorimo u srcu mesta za dobrotu i dobre ljude, neka iz našeg pogleda sija vedrina. To će oterati zlobu od nas, jer zli duhovi ne vole svetlost koja sija iz dobrih ljudi. Pomirite se sa nekim sa kim ste se odavno posvađali, kažite onu magičnu reč "izvini", koja otvara mnoga vrata i vraća mir među ljude.
Ovo veče deca se maskiraju da oteraju neke zle duhove i veštice. Zato se i mi svi naoružajmo dobrotom i plemenitošću i oterajmo zle duhove od nas. Neka od ove večeri osmeh zavlada.
Ako je ovaj moj tekst podstakao bar jednu osobu da istera te loše misli i loše navike iz sebe, onda je moja misija uspešna.
Hvala za čitanje. Na kraju jedna lepa pesma :)
Uživajte.
P.

Gde je nestao optimizam?

Sve je manje osmeha i pozitivnog stava kod ljudi. Pritisnuti svakodnevnim ekonomskim problemima, trkom za što većom zaradom, nevozom zbog često nebitnih stvari, zaboravili smo na male stvari koje nas čine srećnim.

Zato nam je i optimizam na niskom nivou.

Ja jesam optimista. Često me ljudi sa kojima komuniciram pitaju: Odakle tebi taj optimizam?
Jednostavno, ne dam da zapadnem u apatiju, da kukam zbog stvari koje ne mogu da promenim, nego se trudim da u svoj život unesem nove boje, da upoznajem nove horizonte i nove ljude. Male stvari mene čine srećnim. Srećan sam kada popijem kafu sa dragim osobama, kada prošetam kroz obližnji park, kad pročitam neku lepu knjigu, pogledam neki film ili slušam neku dobru pesmu.

Deo mog optimizma su i putovanja koja predstavljaju pravo duhovno i mentalno osveženje u ovo suludo i čudno vreme. O mnogim mojim putovanjima sam puno pisao i na ovom blogu, tako da ne bih sada da se ponavljam. Mnogi mi kažu da i za putovanja treba puno para, ali možete da otputujete i do obližnjeg grada za jako male pare, da se dobro provedete i obogatite svoj duh i proširite vidike.

Zanimljivo je to kako pesimisti lako nađu izgovor da ne poboljšaju svoj život. Uvek im je neko dugi kriv, a ne vide da su sami krivi za stanje u kome se nalaze. Njihovi vidici su mali, ograničeni samo na sebe i na svoju tragediju. Odbijaju, a mnogi i ne žele da im bude bolje jer celog života kukaju.

Volim da pomažem ljudima, pomoći ću i pesimistima. Optimizam je jedna energija koja se širi među ljudima, to je i način razmišljanja, stav i ideja boljeg života.

Zato, započnite da živite svoj život na bolji način. Počnite, učinite dobru stvar. Pozovite dragu osobu, izađite u šetnju, odite u neki lep prostor gde ćete popiti kafu. Unesite malo boje u svoj život. :)

Trudite se da na plemenit način dostignete više i bolje i život će vam uvek biti lep.

"Farma" nema alternativu!

Da, kao što sam i napisao u naslovu. Farma nema alternativu. Na žalost.

Sa svakim početkom nove sezone nekog rijaliti show-a u Srbiji javi se veliki broj ljudi na forumima i internet sajtovima koji pozivaju na zabranu rijaliti programa jer oni guše kulturu i zaglupljuju narod. Čak neki kažu da sama država mora da uđe u borbu protiv poplave rijaliti programa, od kojih neki imaju zaista degutantne sadržaje.

A da li se neko zapitao da li "Farma" ima alternativu? Mislio sam na onu alternativu programa na drugim TV stanicama.

Svakako, "Farma" ima alternativu u realnom životu. Svako, ko ne voli rijaliti programe, može da izađe u šetnju sa dragom osobom, da popije kafu na najboljim drugom ili drugaricom u nekom kafiću ili da ode u bioskop (u onim gradovima u kojima još ima bioskopa). Može i da ode do biblioteke i da uzme da pročita neku dobru knjigu, da poseti neku stalnu postavku ili gostujuću izložbu u nekom muzeju.

Možda je alternativa u tome da, ako ne želite izlazak, pogledate neki dobar film ili slušate neku muziku koja opušta sva čula.

Da se vratimo na pitanje: Da li "Farma" ima alternativu na drugim TV stanicama?

Odgovor je lak: skoro i da nema. I opet kažem: Na žalost!!!

Medijski javni servis Srbije, koji treba da bude lider u produkciji takozvanih "nekomercijalnih" sadržaja, u koje spadaju i emisije iz kulture, vodi trku za gledanost sa komercijalnim TV stanicama. Na prvom kanalu idu reprize, vesti i TV Dnevnik, a tu su i sportski prenosi u "prime time" terminima.

Drugi kanal, koji je rezervisan za baš te neke sadržaje iz oblasti umetnosti i kulture, pušta te sadržaje u pauzama skupštinskih prenosa ili ih pušta jako kasno, kada većina ljudi kreće na spavanje. Zašto je tako? Zašto država ne reaguje kada je u pitanju javni servis? A moram priznati da i građani imaju ignorantski odnos prema RTS-u.

Prvo, država je ta koja će finansirati javne servise RTS i RTV do kraja 2015. godine i ona ne treba da utiče na uređivačku politiku tih medija, ali ti mediji treba da se mnogo odgovornije postave i da emituju sadržaje koji će im opravdati naziv "javni servis" i da prestanu da se utrkuju sa komercijalnim televizijama oko rejtinga gledanosti nekih emisija.

Drugo, gledaoci su delimično u pravu kada kažu da neće da plaćaju pretplatu jer se na RTS-u daju samo reprize i da nema sadržaja koje njih zanimaju. Ali, hajde da postavimo ovako stvari. Da li bi bilo emisija "Kocka, kocka, kockica", "Metla bez drške" ili "Kolariću paniću" da nisu naše majke, očevi, bake, deke i tetke plaćali pretplatu na vreme. Ne ne bi bilo tih emisija koje su sastavni deo našeg detinjstva.

Zato će, najverovatnije, od 2016. ponovo biti uvedena pretplata, da budemo bar odgovorni prema deci i budućim generacijama, da bi imali i oni šta da gledaju. Zbog toga treba postojati takav način finansiranja.

A treba i komercijalne televizije da pokažu dobru volju da bar 3% njihovog TV programa posvete nekim nekomercijalnim programima iz oblasti kulture, nauke i umetnosti. Važno je početi.

A ko ne voli "Farmu" neka promeni kanal. Daljinski upravljač je najdemokratskija stvar na svetu.

Do narednog posta, veliki pozdrav.

P.

I za kraj jedna lepa pesma....

Sećanje na detinjstvo...

Sećanja su uvek deo nas. U njima, ponekad, nalazimo snagu da nastavimo dalje i da budemo jaki da izdržimo iskušenja koja nas očekuju.
Rodio sam se u poslednoj deceniji postojanja stare Jugoslavije. Detinjstvo mi je bilo obeleženo lepim igračkama, zanimljivim slikovnicama i u predškolskom dobu zanimljivim knjigama. Jedna od njih je upravo na slici iznad.
Odgovori na mnoga moja pitanja bili su smešteni između korica ove knjige. Lepo objašnjeno, prilagođeno dečijem uzrastu i moderno za ono doba. Još uvek je u mom ormanu i ponekad je prelistam, čisto da se podsetim na te lepe dane.

Kao i svako dete u to doba, odrastao sam i uz razne igre u obližnjem parkiću. Tu su bile školice, klikeri, žmurke i šuge.
Imali smo jedno zdravo detinjstvo.

Voleo sa Čokolino, Plazmu, Fructalove sokove...
Ali i imao sam omiljene crtane i TV junake uz koje sam odrastao. Ranije su deca mnogo više bila poštovana od strane urednika televizije. U vreme mog detinjstva još uvek su u ponudi bila dva tv kanala, a kada sam napunio 7 godina pojavio se i treći kanal. I to je bilo to.
Ali i na samo toliko kanala deca su imala više sadržaja, crtanih filmova i emisija. Kao mali jako sam voleo da gledam Duška Dugouška, Patka Daču, Porodicu Šalabajzerić, Generalovu radnju, Poručnika Draguljčeta.
Jako su me zabavljale avanture Diznijevih junaka u čuvenoj "Mikijevoj radionici".

Ovom prilikom ću napraviti mali multimedijalni vremeplov. Ovo su neki od mojih omiljenih crtaća iz doba detinjstva:

Da, to su ti crtani filmovi našeg detinjstva. Ali, pored njih tu su i razne TV emisije. Svako se seća dečijih TV serija: "Kocka, kocka, kockica", "Priče iz Nepričave", "Metla bez drške", "Neven". Meni je ostala upečatljiva Milena Dravić, po ulozi u seriji "Metla bez drške" igrala komšinicu Dušicu koja je puno volela šnenokle. A i ja sam ih voleo, a volim ih i danas :)

A uspavljivao me je i stari lav iz kratke dečije emisije "Laku noć, deco". Ta emisija je uspavljivala milione dece, činila im je detinjstvo zabavnim, punim magije i lepote. Glasove lutkama pozajmljivali su naši poznati glumci Danica Maksimović, Dragan Laković, Đuza Stojiljković, Ljubiša Bačić, Tatjana Lukjanova i drugi. Lepe priče iz čarobne šume u kojoj životinje uče decu pravim vrednostima. I na kraju spavanjac.

Voleo sam i knjige. Bajke iz svih kraja sveta. Omiljena dečija spisateljica bila mi je Astrid Lindgren. "Pipi Duga čarapa", "Mio min mio" i ostala dela ove spisateljice bila su nerazdvojni deo mog detinjstva. Naravno i Dr. Seus "Kako je Grinč ukrao Božić".

Bilo je to bezbrižno detinjstvo, puno eurokrema, "Galeb" čokolade i ostalih malih čarobnih dečijih stvari. Vratite se malo u detinjstvo i setite se šta treba da znači drugarstvo. Zajedno smo i lepši i jači.

Do narednog posta, pozdravljam vas.

P.

Gde je nestala ljudskost?

Život pred nas nameće razne izazove. U trci za što boljom zaradom i boljom pozicijom u društvu, često zaboravljamo da smo ljudi. Ljudi od krvi i mesa, sa osećanjima, ljudi koji znaju i da vole i da se smeju, da se raduju, da tuguju.

Ne, otuđenje je zavladalo ljudima. Mržnja se očitava na mnogim licima. Mnogi mrze, a da ne znaju i zašto mrze.

Protekle dve decenije na ovim prostorima donele su ratove, puno promena, čudnih zbivanja, političkih previranja, stranačkih prepucavanja i jeftine zabave. Sve to da bi smo zaboravili na sebe i druge.

A gde je nestala ljudskost?
Da li se izgubila u moru besmislenih ideja, fraza besposlenih teoretičara ispravnog i u zaboravu običnog čoveka?

Zašto se ne setimo malo da volimo, da razumemo druge, da im pružimo priliku da pokažu svoje stavove?

To nije teško. Pogledajte stvari sa više aspekata, pokušajte da se stavite u kožu drugih, koje možda ne razumete. Da li ste se pitali da li i za Vas imaju razumevanja?

Čitajući ovaj tekst, verovatno ćete reći da postavljam mnogo pitanja. Ali ja vam ih postavljam da biste ih Vi sebi postavljali kada planirate da osuđujete nečije postupke i da nekoga sprečite da iskaže neki svoj stav ili ukaže na svoj položaj. Ili da jednostavno iskaže svoja osećanja.

Negujmo kulturu komunikacije, saslušajmo druge, pokušajmo da razememo svačije stavove. Pokušajte, ništa ne košta, a puno vredi.

Jedno dobro delo možda neće puno promeniti svet, ali može značajno promeniti Vas.

Dok čitate, poslušajte ovu pesmu... Možda vas podseti na to da umete da volite...

Boje jeseni na mom prozoru

Vreme se menja. Dolaze hladniji dani.... Tako bi počeo pismeni zadatak iz maternjeg jezika nekog osnovca na temu dolaska jeseni.
Da, ta čuvena jesen, donosi nove boje, nove događaje, nove ljude u nečiji život. Prošla je letnja sezona, ali nije prošlo vreme putovanja. Sada je vreme za posetu nekim lepim metropolama. Pariz, Beč i Budimpešta, na primer, jako su lepi tokom jeseni. Neku svoju čuvenu magiju nosi i češka prestonica Prag. Zato, budite vredni. Prošetajte do neke agencije ili proguglajte po internetu.
Agencije nude veoma povoljne aranžmane, jednodnevne ili dvodnevne, tako da vam je moj savet da pobegnete negde, bar na vikend kako bi napunili baterije, proširili vidike i oplemenili sebe. I naravno, ne zaboravite foto aparat jer treba zabeležiti te divne predele, zgrade, muzeje, restorane, tržne centre.
Mnogi mi kažu, kada spomenem putovanja, da se za to bacaju pare i da su ona skupa. Ne, putovanja nisu skupa. Ona stvaraju uspomene, a one nemaju cenu. Jer kada jednoga dana budete pogledali nazad, preko svog ramena, videćete predele i uspomene koje ste videli i doživeli baš na tim putovanjima.

Jesen je vreme kada je puno lišća. I na ulicama, putevima, u parkovima, na zgradama i automobilima. Komunalci imaju pune ruke posla da sve to srede i urede. Ali ipak, poneki lisnati tepih ostane negde na nakoj stazi, kako bi možda prekrio tragove letnjih avantura ili tragove šetnje zaljubljenih parova. Ponekad lišće sakrije i tragove nekih ne baš tako lepih stvari, ali se takve stvari vrlo brzo otkriju... Lišće nije kamen. Dovoljno je da se vetar neke sumnje uskovitla i eto novih tragova koji su vidljivi.

Da, ja volim i jesen jer je tu miris paprika, paradajza i ostalih đakonija koje vredne domaćice (ali i neki domaćin) pripremaju za zimu. Jer jesen je kratka. Hladniji dani vrlo brzo dođu i valja se pripremiti na vreme.

Ova jesen u Srbiji je u znaku nove vlade. Rekonstruisane, bolje rečeno. Kažu da je najbolje početi stvari negde na jesen, tamo kada školarci počinju novu školsku godinu. Tako je i ova "nova" vlada počela mandat baš u septembru.

Eto i prosveta je dobila novog ministra. Nadamo se da i njegov mandat neće biti obeležen malomatruskim ili sličnim aferama, kao onog prethodnog.

Ja se spremam za nova putovanja, radim ,pišem vesti, jednostavno radim posao koji volim. Prolaze događaji pored mene, a ja planiram putovanja, bez straha od ponovnog uvođenja viza, jer me ni to neće zaustaviti da i dalje putujem. Upisao sam i kurs španskog. Da ozvaničim znanje koje već posedujem. :)

Vama dragi ljudi, koji čitate moj blog, želim sve najbolje. I putujte, usavršavajte se. Ne dozvolite da život prolazi pored vas :) Ja ću biti tu, sa novim postovima, pričama i putopisima. Ostanite zdravo i dobro. :)

I za kraj jedna lepa pesma....

Memories from Greece....

Posle pauze od mesec i nešto više dana, eto mene opet ovde. Malo sam se ulenjio, ali se sve to može opravdati činjenicom da sam imao jako prebukiran period iza mene i da sam konačno otišao na zasluženi godišnji odmor.

I ovoga puta sam se odlučio za Grčku, za Egejsko more i lepo mestašce podno planine Olimp. Rešio sam da sebi dam maksimalnog oduška i da se odmorim i napunim baterije za poslovne obaveze koje su predamnom.

Čarobna je ta obala. Miris mora budio me je svakog jutra. Voleo sam u ranim jutarnjim satima da prošetam plažom, gledam izlaske sunca, udišem morski vazduh i da prepurstim da me so iz vazduha okrepi i osnaži. 

Kafa uz miris i ukus prelepih grčkih peciva je nešto bez čega ne može da mi lepo započne dan u ovoj prelepoj mediteranskoj zemlji. Nakon uživanja na terasi studia, prošetao bih do neke obližne plaže i prepustio se talasima slanog i toplog mora. Kažu mi domaćini, da je zvuk talasa zapravo šapat Posejdona, boga mora, i da ukoliko imamo oštar sluh, možemo čuti njegove poruke. Iako sam se trudio, ništa nisam čuo. Možda jer nisam dobro razumeo grčki jezik :) . Mala šala, naravno.

Još osećam miris iz ribljih restorana, dok spremaju orade, ribu ili neki drugi morski specijalitet. Naravno da je i giros neizostavan, jer jednostavno, ko nije probao ovaj pristupačan grčki fast food specijalitet, taj kao da i nije bio u Grčkoj.

Voleo sam da se posle popodnevnog brčkanja u moru ponovo prošetam plažom, gledam u horizont i razmišljam o večnosti jednog momenta. Voleo sam i noćno kupanje u moru prepunom talasa, gde se u daljini samo vide svetla brodova i čuje muzika iz obližnjih taverni.

Međutim, znam da Grčka nije samo more, plaža, ždranje girosa i slično. Grčka je jednostavno simbioza lepote, dobre energije, prelepih i tajnovitih ukusa i mirisa, dobrih vibracija sirtakija i buzukija, ljubaznost prodavačice tradicionalnih črčkih slatkiša koja ti uz osmeh proda i neki gram alve više... 

Sve to doprinosi mojoj odluci da ću i naredne godine put juga Balkana, putevima 12 bogova sa Olimpa, u zemlju punu istorije, lepota, divnih ljudi i topline osmeha.

I na kraju, još malo zvukova Grčke...

Rođendanski post

Danas mi je rođendan. Meni dan kao i svaki drugi, ali obeležen druženjem sa rodbinom i dragim ljudima. Kada sam bio mali, svašta sam želeo za poklon, maštao o velikom vozu na baterije, koga mi je, konačno, za 4. rođendan i poklonila kuma. Kada sam malo porastao, maštao sam o automobilima, zanimljivim transformers igračkama.

Ali su onda došle lude 1990. Tada je bilo puno maštanja u mojoj, još uvek, dečijoj glavi. Ali je malo toga moglo da se ostvari. Oko mene se dešavao rat, genocid, patnje nedužnih i tužne sudbine prognanih. A ja sam i dalje živeo u svom svetu mašte, maštao i tražio od roditelja da mi kupe poklon za rođendan. I bilo je poklona. Kada sam napunio 18 godina, postao punoletan, onda sam maštao o kompjuteru, koga sam i dobio za svoj 19. rođendan.

A onda je usledio jedan turbulentan period u mom životu, gde sam proslavio rođendan onako usput, s nogu, u nekom kafiću i više neformalno. Poslednjih godina opet sam se vratio obeležavanju ovog dana sa dragim i plemenitim ljudima, koji su tu uvek kad ti zatrebaju.

Želim i maštam i dalje, ali sam realan u svojim željama. Poklon ne mora biti materijalna stvar. U današnje vreme pravi poklon je nečije poštovanje, poverenje i prijateljstvo.
U mnogim delovima sveta postoje ljudi kojima je jedina rođendanska želja da budu slobodni, milionima bolesnih je jedina rođendanska želja da ozdrave, milionima napuštene dece je rođendanska želja da pronađu svoje roditelje.

Ali one se teško ostvaruju u današnjem surovom svetu.

Za moj rođendan želim da sva deca budu zdrava, da se za svako dete koje je bolesno pronađe način izlečenja, da svako dete u domu za decu bez roditelja nađe put ka ljudima koji će im biti nova porodica. Onima koji su raseljeni, želim da se što pre vrate u svoje domove, želim da nema više gladne dece, da i ljudima sa smetnjama u razvoju bude olakšan život i rad, da svako dobije svoju šansu da radi i da se poštuju osnovna ljudska prava svakog ljudskog bića.

Jer toliko je želja, a tako je malo dobre volje i spremnosti potrebno da se većina od njih ispuni.

Drago mi je što sam ovaj dan proveo u društvu dobrih ljudi. Hvala što postojite, dragi moji. Poseban pozdrav za sve moje FB prijatelje i prijateljice koji su mi čestitali rođendan. I vi ste mnogo doprineli lepoti ovog dana. :)

Ko je kriv?

Ko je kriv?

Srce Tijane Ognjanović zauvek je prestalo da kuca. Toliko je bilo nade da će preživeti, da će se na njeno dečije lice ponovo vratiti osmeh.

Ali, ipak ne. Neko je tu pomrsio račune. Da li je trebalo ranije reagovati? Pitanja se roje, a odgovora nema.
Svi smo se uključili da pomognemo, slali smo SMS poruke, objavljivali su svi mediji pozive za pomoć, mnoge humanitarne akcije su pokrenute za pomoć maloj Tijani. Ali to nije bilo dovoljno.

Gde je tu bilo ministarstvo zdravlja, da reaguje što pre, da pruži pomoć? Gde je famozni Republički fond za zdravstveno osiguranje?

Opet postavljam pitanja, a odgovori će sami doći... Ja ću se pobrinuti da dođu....

Spavaj anđele, mirno spavaj, tamo negde čuvaj naše osmehe. Počivaj u miru.

Nastavak puta ka EU - šansa za sve ljude

Vest je stigla. Ovogodišnji Vidovdan ostaće upamćen po tome da je Srbija napravila još jedan korak napred ka evropskom putu. Dobili smo zeleno svetlo za početak pristupnih pregovora sa EU. Krenuli smo, pre svega, da uređujemo život i usklađujemo ga sa evropskim standardima.

Poznato je da se ja lično zalažem za ulazak Srbije u zajednicu evropskih država. Smatram da Srbija jeste geografski u Evropi, ali nije po standardima, uslovima života, zakonske regulative. Dobro je da je i ova "nova" vlast nastavila da Srbiju vodi u pravom smeru. Smeru ka zajedničkom i boljem životu.

Međutim, postoji volja, postoji zakonska regulativa, ali veliki skepticizam prema EU javlja se kod običnih ljudi. Ja se svojski trudim da im objasnim koje su prednosti i šta Srbija dobija. Čini mi se da se prethodnih godina više pričalo o "manama" Evropske unije. Namerno sam stavio navodnike, jer to nisu mane, nego jednostavno pravila igre kojima igra napredni svet. I u samoj Uniji je mnogo evroskeptika, ali nisam čuo da su se, zbog teškog i surovog života odselili iz neke od država članica EU u kojima žive. Svako ima pravo na svoj stav, na svoju politiku, ali ne treba biti nerealan.

Ovaj post pišem 30. juna, dan pred ulaska Hrvatske u EU. Prošlost Srbije i Hrvatske opterećena je mnogim sukobima, nerazumevanjima, nepotizmom i ostalim lošim stvarima. Prošlost neka ostane u prošlosti. Drago mi je što smo sa svima počeli da gradimo zajedničku svetliju budućnost.

Braćo Hrvati, učinili ste puno da obnovite i ulepšate svoju zemlju. I to zahvaljujući predpristupnim fondovima. Drago mi je što i našoj vladi pomažete na evropskom putu. Prošlost je bila mračna, u sadašnjosti  smo upalili svetlo saradnje, da bi nam budućnost bila svetlija i naprednija. Hvala na svemu. I ja pratim celodnevni program na HRT-u. Trebaju ga pratiti i nadležni u našem medijskom javnom servisu. Ovako se priča o EU. Imate od koga da naučite, pa lepo to primenite i kod nas. Da slika o EU u Srbiji više ne bude tako iskrivljena.

Građani Hrvatske, srećan vam ulazak u EU. Mi smo krenuli za vama. Sledićemo vaš put. Do pobede. Srećan sam što nam je EU sve bliža. Zapevajmo zajedno odu radosti.

Quo vadis ministre Obradoviću?

Testovi su provaljeni. Bruka je pukla. Ministar se sakrio iza svog pomoćnika.

Tako bi u nekoliko kratkih rečenica mogao da se opiše današnje pomeranje polaganja završnog ispita iz matematike. Deca širom Srbije su i danas preživela predispitni stres, ali su malo odahnula, dobila još jedan dan da malo bolje uvežbaju zadatke.
A šta su drugi dobili?

Nastavnici koji dežuraju dobili su još jedan dan pripravnosti, danas su na vreme bili prisutni u školama u kojima su bili raspoređeni. Sve upisne komisije po školama su lavovski radile, pripremile ispit, dobile su još jedan dan da sve to ponove.

A u 9.45 u programu RTS-a nije se pojavilo poznato lice ministra Obradovića, koji je trebao da izvuče broj ispitne kombinacije. Pojavio se Zoran Kostić, pomoćnik ministra prosvete da daopšti vest dana: Testovi su provaljeni. Preznojavao se ni kriv ni dužan, pokušao da objasni situaciju, ali se dobro videlo da on nije trebao da bude tu i da je u poslednji trenutak morao da dođe na televiziju.

A gde je bio "voljeni ministar" Žare Obradović? Da ga kopije testova nisu uplašile možda?

Deca kao deca, reagovala su različito. Bilo je klinaca koji su glasno uzviknuli "JUUUUUPIIIIIII", ali je mnogo više bilo onih koji su imali tugu u očima, ali i teščkoću na duši jer će ovaj stres morati ponovo sutra da doživljavaju. Deca su veliki junaci današnjeg dana, stoički su izdržali sve fizičke i mentalne napore danas i treba da kažemo da su položila ne završni ispit, nego ispit hrabrosti i istrajnosti.

A šta je gospodin Obradović položio. Ništa. Nije ništa položio. On od početka svog mandata sve češće pada na mnogim bitnim ispitima u radu njegovog ministarstva. Dokle više nepotrebne i nebulozne hijerarhije? Dokle?

Kako može jedan ministar da dozvoli da se tokom njegovog mandata dešavaju afere na fakultetima, da se provaljuju i fotokopiraju rešenja na završnim ispitima? Da li ministar zna šta rade pojedini načelnici školskih uprava u Srbiji? Da li ministar zna da je jedan njegov načelnik, potpuno svojevoljno, jednom gradu smanjio broj planiranih odeljenja za upis u srednju školu, dok je drugom, susednom gradu povećao broj odeljenja? Da li zna kako i šta rade pojedini direktori škola, pogotovo u manjim gradovima, koliko nastavnika je izloženo psihičkom i fizičkom mobingu u školama?
Da li se ministar seća da je obećavao još 2010. godine da će fiskulturna hala u jednom selu biti završena, a radovi na sanaciji te hale počeli su tek ove godine?


Pitanja se množe, a odgovora nema. Da li je možda odgovor u ostavci ministra? Možda i jeste. Dragi Žarko Obradoviću, kao građanin ove zemlje i novinar koji prati školstvo, od srca te molim dampodneseš ostavku. Zbog budućih naraštaja, ali i zbog sebe... Da se ne blamiraš više čoveče. Budi faca, podnesi ostavku i izvini se svima nama. Bićeš upamćen kao jedan od retkih ministara koji je hrabro podneo ostavku.

Hey minister Obradovic, leave the kids alone....

Pijani političari i trezne budale

Sveća za Berinu

Jedan život se ugrasio, a nije pošteno ni počeo da živi. Berina Hamidović napustila je ovaj svet zbog ljudske gluposti. Ostaće upamćena kao beba bez matičnog broja, jer usijane političke glave susedne BiH nisu uspele da se dogovore sa mozgom kako da reše pitanje JMBG.

Nisu uspeli da se dogovore oko osnovnog ljudskog prava... Prava na život. Ali se uvek lako dogovore gde će ždrati i gde će piti. Uvek se lako dogovore sa koje štajge će pokupiti društvo, kolika će im biti provizija oko neke sumnjive korupcionaške dilove. Uvek nađu kompromis i oko kolacija, licitacija, švaleracija i ostalih gluposti. A za raju, šta ostane. Raja je uvek tu kada su izbori, kada treba da se dobije podrška za novi mandat, kada treba opet da se lažima ispira mozak naroda.

A kada raji i jednom nedužnom detetu, koje je imalo šanse da hoda po ovom svetu, treba jedan običan broj... Onda se dotične persone prave blesave.

Već danima u celoj BiH traju protesti zbog ove glupe birokratije. Političari se prave ludi. Gde ste gospodo sada, kada je ugašen jedan tek započeo život. Bosna i Hercegovina je ostala bez jednog dečjeg osmeha. Možda je Berina mogla biti lekarka, možda i učiteljica, možda i sportiskinja. Možda...

Ostaje samo da nagađamo. Ostaje šutnja i sumnja u pravdu. Zar treba još neko dete da umre da bi se kreteni političarski prizvali pameti? Zar treba opet potoci suza zbog gluposti da tu ulicama Sarajeva?

Zar Vam nije bilo dosta političari krvavih ubijanja dece u ratu, pa ste sada počeli birokratska ubistva dece u miru....

Kao da ste pijani, a trezne budale, vaši sledbenici vas podržavaju. Dokle god na zemlji bude bilo pijanih političara koji su opijeni svojom bahatošću, biće i treznih budala koji će ih za šaku para slediti i odobravati njihove gluposti.

Ali to malu Berinu neće vratiti. Ona je otišla u večnost. Ona je postala deo sećanja svih nas koji smo realni, koji imamo dušu i koji želimo budućnost.


I ja sam za JMBG. Jedinstvena Mogućnost Budućnosti Građana.

Počivaj u miru mali anđele... Mi ćemo završiti ono što smo započeli.

Podrška iz Srbije. Jer ovo je zemlja za svu našu decu... Svi smo mi nečije dete... I dete u nama uvek živi.