Sećanje na SFRJ

Večerašnja emisija "SFRJ za početnike", emitovana na TV B92 inspirisala me je da napišem ovaj tekst. Ovde ću izneti svoje skromno sećanje na veliku Jugoslaviju.

Pripadam poslednjoj generaciji đaka koji su nosili pionirske kape i marame. Jednog jesenjeg dana u školu su došli neki stariji đaci. Učiteljica nam je objasnila da su nam to predvodnici. Iskreno, nama je taj pojam, do tada, bio nepoznat. Oni će nas, kako nam je tada objašnjavala učiteljica, predvoditi ka putu u savez pionira, kada ćemo svi postati pioniri i dobiti pionirske kape i marame.

Tada je, sećam se kao kroz maglu, organizovana velika svečanost u gradu. Da, bilo je to za Dan Republike, 29. novembar. Padao je sneg, a nama su stavili pionirske kape i marame i pevali smo pesme o Titu.

Naši udžbenici iz Srpskohrvatskog jezika i Prirode i društva na početku su imali sliku tvorca države, maršala Josipa Broza Tita. Svi smo učili kako se mali Jože sankao u starom koritu, kako je bio nevaljalo dete, koje je izraslo u velikog čoveka.

Sećam se i svog takmičenja za čitalačku značku, kada sam morao da pročitam lektiru "Priče iz NOB-a" i da je usmeno prepričam.

Sećam se i crtanog filma u 7.15, Branka kockice, letovanja u Vodicama, Izleta do Sarajeva.

Tada smo jeli "Gavrilović" salame, sladili se "Kraš ekspersom" i "Plazma keksom", kada je padala kiša oblačili smo "Jugoplastika" kišne kabanice i dečije gumene čizme. Kada padne sneg tu su bile slovenačke "Bob" sanke i "ELAN" skije. Vozili smo sarajevske "Unis" bicikle, putovalo se i lepo živelo.

Tada smo bili narod, imali smo i narodnosti, niko te nije pitao da li si Hrvat, Srbin, Musliman ili Albanac.
Prema rečima mojih roditelja, tada si mogao da odeš na more i ostaviš otključan stan i da ga zatekneš netaknutog kada se vratiš sa odmora.

Naši su kupovali "Gorenje" veš mašine, "Simpo" nameštaj, "Končar" frižidere i zamrzivače.

Bili smo ponosni na bratstvo i jedinstvo izgrađeno na temeljima antifašizma.

Deca su slušala "Kolibre", rok generacija "Bjelo dugme" i "Indexe", narodnjaci su imali Cuneta, Tozovca, Lepu, Silvanu. Malo kasnije su se pojavile Lepa Brena i Vesna Zmijanac.

Ulice i trgovi su bili prazni kada je na prvom kanalu državne televizije TVB na programu bila nova epizoda "Pozorišta u kući", "Servisne stanice" ili kasnije "Boljeg života"...

Bilo je to vreme komunizma, ali i lepog života. Poštovao se rad, ljudi su imali volju i veru u bolje sutra. Imali su svoj cilj u životu.

Sada mi ostaje samo da čekam da izmisle vremeplov.

Rado bih se vrati u vreme SFRJ... Ipak sam ja veliki Jugonostalgičar...

I na kraju, pesma koja u meni izazove velike emocije:

Od laži do istine...

Vinston Čerčil je imao jednu izreku koja je, svakako univerzalna za svako vreme: Najviše se 

laže u ljubavi, lovu i predizbornoj kampanji. 

Zaista, neki ljudi ne poznaju granice kada lažu. Čak i izgrade u sebi neku priču, satkanu od gomile laži, neki svoj paralelni svet, poveruju u njega i počnu da ubeđuju ljude oko sebe da je to istina. 

Neki ljudi čak i poveruju u to, ali, pošto narodna poslovica kaže da su u laži kratke noge, vrlo brzo se pokaže šta je istina. 

Pojedini političari su se tako izveštili u tehnici laži da nekoliko puta, u poslednjih 20 godina lažu svoje birače, a ovi im kao naivne ovce poveruju i puštaju da oni budu vođe. 

Jeste, sve stoji, da ljudi brzo zaboravljaju, da su ljudi oguglali na laž, ali da neko vređa ljudski potencijal zdravog razuma, da ponavlja bajke svaki put kada se pojavi na TV-u, to ne mogu da verujem.

Onda i treba takvi ljudi da pobeđuju. A kada pobede, vrlo brzo se pokažu. Jer ko laže, taj i krade. 

Pa tu je i korupcija i velike plate i zapošljavanje rodbine i stranački podobnih kadrova. 

Od svojih birača pokušavaju da naprave stanovnike zemlje Dembelije. Sa sve magarećim repom i ušima.

Gde je tu istina? 

Zašto ne pogledamo istini u oči i da vidimo ko je kome brat a ko hoće nesreću i rat?

Dokle će više da nas prate propale ideologije prošlih vremena?

Okrenimo se budućnosti, okrenimo se istini, okrenimo se povezivanju ljudi. 

Okrenimo se napretku, obrazovanju, druženju, razmeni iskustava.

Za početak, budimo iskreni prema sebi, i sebi treba da govorimo istinu. Kada smo iskreni prema sebi, lako ćemo biti takvi i prema drugima...

Ipak, od laži do istine, kratak je put. Možda je pomalo zamršen, ali je ipak naša volja tu da pređe sve prepreke.

Na kraju, u potrazi za istinom većina ljudi zaluta, samo mali broj njih je spozna. Gledajte da i vi budete deo te manjine.

Potrudite se... Vredi....

I kao što pesma kaže, neka istina bude vreme vašeg života...

Jesen se približila...

Zaista tako je, jesen je tu pred nama... Evo i vesti koja to pokazuje:

Jesen počinje u petak, 23. septembra u 11.05 časova, dok će istovremeno za stanovnike na južnoj zemljinoj polulopti početi proleće, saopštilo je Astronomsko društvo "Ruđer Bošković" iz Beograda.

Na dan jesenje ravnodnevnice Sunce u Beogradu izlazi u 06.27 časova, a zalazi u 18.33 sati. Zbog toga će obdanica trajati 12 časova i šest minuta, a noć 11 sati i 54 minuta, navedeno je u saopštenju.

Kako je objašnjeno, na dan jesenje ravnodnevnice, obdanica i noć nisu jednake dužine, jer zemlja poseduje atmosferu koja prividno uzdiže Sunce iznad horizonta.

(Izvor: RTV)

Dolaze nam hladni dani, priproda će dobiti neke nove boje, i dalje će domaćice vredno spremati zimnicu, a deca će savladavati nova gradiva u školi. 

Dolazi i vreme slava, biće tu i ića i pića, pazite samo da ne preterate. U svemu treba biti umeren, pa i u jelu i piću.

Kažu da će i cene dobiti svoj polet naviše. Neki su ljudi počeli da prave zalihe namirnica i da se brinu kakva će biti zima. A neke prognoze kažu da će zaista biti i duga i hladna. Neka bude kakva hoće, a ja ću uživati u zlatnim bojama jeseni. :)

Konji su plemenite životinje

Konji su divne, korisne, plemenite i pametne životinje. Bez konja ne bi se razvijalo čitavo čovečanstvo. Oni su vekovima olakšavali put čoveka u progres, bili sastavni deo poljoprivrede, kao i ljudskog i robnog transporta.

Zato mi uopšte nije jasno kada nekome ko je moralna spodoba, dno dna od čoveka, beskičmenjak svoje vrste, ljudi daju nadimak KONJ.

Nemojte ljudi grešiti dušu, to je uvreda za ovu divnu i plemenitu životinju.
U većini slučajeva takvim ljudima se da nadimak KONJ, jer imaju veliku glavu, ali ljudi i u tom slučaju greše.

Konji u svojoj glavi imaju mozak koji je razvijen, koji razume i rezonuje spoljni svet, dok KONJI u ljudskom obliku to nemaju.

Zato, treba stvari nazvati pravim imenom. Ako je neko ludak, neuračunljiv, gubi kontakt sa stvarnošću, takvu osobu treba smestiti u nadležnu ustanovu. Kada je neko budala, nabeđeni čovek i jedna ljudska NULA, ne treba ga porediti sa ovom divnom životinjom, nego ga samo ignorisati.
To takve pojave najviše boli.

P.S. Danas sam, dok sam kupovao novine na kisoku, dao 10 dinara za neko parče papira na kome su bili napisani razni tekstovi, od kojih se iz nekih tekstova može videti da ih je pisala osoba sa kolektivnom dijagnozom šizofrenije. Pročitavši to, shvatio sam da sam bacio svoj novac i potrošio dragoceno vreme.

Ali, ko zna zašto je to dobro.

I zato, ljudi, poštujte konje i volite ih. Oni su divne životinje, a ostale pojave nemojte porediti sa konjima.

Jednostavno prođite pored njih, kao pored zapuštenog javnog WC-a.

I zapušite nos, jer miris može biti jako neprijatan.

Zlobnika je uvek bilo i biće. To samo oslikava njihovo nezadovoljstvo sopstvenim životom...

Oduvek sam nailazio na takve ljude.
Radim javni posao i uvek sam na udaru kritike. Znam da ne može svakom da se dopadne to što radite i da ćete uvek imati i pristalice i protivnike vašeg rada. Ali ljude koji vređaju, ponižavaju i nipodaštavaju nisam nekada mogao da razumem.

U početku sam bivao povređen, preispitivao sebe, Pitao sam sebe gde sam pogrešio. Iskreni i pravi prijatelji su mi pričali da ne obraćam pažnju, ali ih nisam slušao. Sve do jednog dana kada sam, zbog jedne osobe koja nije ni vredna spomena, bio toliko pogođen i iznerviran da sam dobio lupanje srca.

U tom trenutku sam zapitao sebe: Peđa, da li je bilo ko vredan i jedne jedine tvoje ganglije, a kamoli živca?

Okrenuo sam drugi list i prestao da obraćam pažnju na takve ljude. I dalje sam, s vremena na vreme, bio glavna tema trač partija i ogovaranja zlobnih ljudi. Onda sam, po prirodi svog posla, počeo da analiziram i informišem se o takvim pojedincima i dotičnim personama.

Uvideo sam da su to duboko iskompleksirane osobe, neostvarene u svom životu, žrtve svojih sopstvenih neostvarenih snova. Zloba u takvim osobama ne dozvoljava da razumno i ljudski razmišljaju, nego ogovaraju druge i rugaju se na neke nedostatke ili na nečiji način hodanja, oblačenja, izražavanja, porekla ili nekih drugih stvari.

A ne vide svoju bruku i sramotu, svoju mizeriju od života, svoje komplekse koji im iz očiju vire. Jer ipak, oči su ogledalo duše.

Tada sam rekao sebi: Peđa, budi srećan što te takvi olajavaju, pljuju. U tome je tvoj kvalitet i kvalitet svih ostalih ljudi koji su u sličnoj situaciji. Ne valja kada te takvi hvale.

Od toga dana, uživam u životu, radim svoj posao, družim se sa dragim i kvalitetnilm ljudima, posvećujem vreme pravim prijateljima, drugaricama i drugovima i dragoj rodbini.

Živim život punim plućima i pun sam pozitivne energije.

I uvek kada naiđem na jadne ljude pune kompleksa koji olajavaju druge, samo kažem: PSI I KUJE LAJU DOK KARAVANI PROLAZE I IDU KA SVOM CILJU.

Ja polako idem ka svom cilju i lepo mi je. Uz sebe imam prave ljude, okružen sam pozitivnom energijom... Zato svakome ko je u sličnoj, gore opisanoj situaciji kažem: Osmeh na lice. Sve je prolazno, samo dela dobrih ljudi ostaju.
 :)

I za kraj, jedna lepa pesma... :) Uživajte i vi koji me volite, a vi ostali, o kojima sam ovde pisao, i vama želim sve najbolje i od srca želim da pronađete sreću :)

Sećanje na školu

Svaki put kada dođe septembar, i kada vidim školska dvorišta puna đaka, setim se perioda kada sam ja bio mali, na to, još uvek, bezbrižno vreme. U to vreme bio je jedan izdavač udžbenika, imali smo samo osnovne, a ne i izborne predmete, školska torba nam je bila mnogo lakša nego današnjim đacima, imali smo prave ocene, a ne cvetiće.

Pa ipak smo postigli nešto u životu. Tada smo imali strahopoštovanje prema učiteljici, naši roditelji su nas ponekad i batinama vaspitavali. Mene je majka samo prvih nedelju dana pratila u školu i onda mi je rekla da sam ja dovoljno veliki da sam idem u školu.

Tada se znalo ko je ko i šta je šta.
Imali smo bezbrižno detinjstvo.

Dan nam je počinjao crtanim filmom u 7.15.

Onda je škola bila tu, naša škola u kojoj smo bezbrižno sticali nova znanja, imali drugare i znali da pravimo prava prijateljstva. Da, ta škola u kojoj su nas svakoga dana čekali nova znanja i novi doživljaji i pustolovine.

Na slici gore je moja škola u koju sam išao od 1. do 8. razreda i za koju me vežu samo lepe uspomene. Od prvog slova do raznih saznanja iz engleskog i srpskog jezika, hemije, fizike, matematike i ostalih predmeta.

Nakon škole, u tom periodu 1. razreda čekalo me je pisanje domaćeg zadatka, i moji roditelji, pogotovo moja majka, mi je tu dosta pomagala. Generalno, tada su roditelji imali više vremena da se posvete svojoj deci.

A uveče, tu je bila emisija Laku noć deco i ponovo crtani film.

Moj omiljeni crtani u to vreme bio je VITEZ KOJA

Nakon toga večera i čaša mleka i na spavanje. Treba se odmoriti za novi dan u školi...

A kada dođe vikend, onda me čeka igranje u parku pored zgrade, i poseban školski program sa sve Opstankom, Diznijevim crtaćima i Metlom bez drške.

Nekako se bezbrižno živelo u to vreme. Bilo je puno smeha, radosti, druženja. Nije bilo Američkih rvača, Facebooka, pornografije na TV-u. Nije bilo mobilnih telefona, da bi majke zvale svoju decu u sred časa da vide gde su. Bilo je više poverenja između dece i roditelja.

Sadašnja deca nemaju priliku da žive na ovaj način na koji smo mi živeli u to neko bezbrižno vreme.

Ko zna zašto je to tako???

Verovatno svako vreme ima svoje breme.

Bliži se bliži jesen...

Eto, dođe i septembar. Đaci su ponovo u školskim klupama, mnogi su opet na svojim radnim mestima nakon dugih i uzbudljivih godišnjih odmora. Ili umora, kako za koga.

Neko je letovao, neko se prebrojavao, jer je poput letnjih visokih temperaturnih udara bio i letnji udar cena. Poskupela je fiksna telefonija, razne robe i usluge i kada se podvuče crta nismo u plusu, poput temperature vazduha, već u debelom monetarnom minusu.

Svako je na svoj način tražio način da ublaži letnju žegu, poput ovog mališe na slici.

A neki od nas su tražili način da premoste period od jedne do druge plate. I tako u krug..

Panta rei, sve teče i sve se menja.

A pred nama je jesen, puna naglih vremenskih promena, perioda kiša i sunca, hladnijeg i toplijeg vremena, promenljiva, baš kao panta rei...

Već polako domaćice hvataju zalet za sezonu zimnice, dani su sve kraći, pred nama su slave i praznici, a i političari najavljuju živu aktivnost. Najavljuju duge i vruće političke govore, obećanja i kule i gradove. A običnom čoveku sve će biti isto: lišće će i dalje padati i dani će biti sve kraći....

Jedino nema promene što se minusa tiče... Valjda će temperaturni minus možda zaustaviti onaj monetarni... Videćemo kada dođe zima...

Uživajte u čarima jeseni, izbegavajte politiku koliko god možete i prepustite se najlepšim osećanjima...

A za kraj, evo i jedne "jesenje" pesme...