Glupost je na Balkanu postala standard...

Sa svih strana bombarduju nas informacijama. Ovaj je ubio onog, Stanija i Filip se svađaju na Farmi, Onoj se vide tange kroz bele pantalone....

Život i aktuelne informacije su nam se sveli na crnu hroniku, trač rubrike i rijaliti show. Nema puno lepih vesti, pozitivnih primera života, priča koje nam daju vetar u leđa. Tu, naravno, ne mislim da bajke koje nam svakodnevno serviraju neki političari, u koje ni oni lično sami ne veruju.

Pred ljudima je puno nedoumica, puno pitanja na koje niko nema odgovor, a vreme neumitno teče i svaki minut ide ka prošlosti. Ceo život nam je, izgleda, postao jedan rijaliti program. Ni u prodavnicu ne možeš da uđeš, a da prodavačica ne raspreda priču o Ekremu Jevriću, Staniji ili nekom farmeru. Nekada, kada dođem u prodavnicu, prvo mi požele dobar dan i pitaju me šta želim, a jutros me prodavačica pita da li sam kojim slučajem noćas gledao Farmu i ako jesam, da joj kažem u koliko sati su legli farmeri i da joj, ako imam vremena, prepričam u kratkim crtama koga su te noći ogovarali. 

Ona me je i podstakla da napišem ovaj tekst...

Kako je počelo, uskoro će i deca u školi imati pismene zadatke na temu "Moj omiljeni farmer", u prodavnicama obuće i odeće prodavaće se čizme i kecelje baš onakve iste kao one što je Radojka ili Zorica Marković nosila na Farmi, deca će sakupljati i razmenjivati samolepljive sličice sa likovima farmera.... puuuuu daleko bilo, što bi rekle stare babe. 

Zar neki ljudi stavrno nemaju svoj život, nemaju neke svoje male stvari koje ih čine srećnim, neke male probleme koje će zajednički rešiti sa rodbinom i prijateljima. Da li ti ljudi uopšte imaju prijatelje ili im je najbolji prijatelj televizor i kanal na kome je 24 sata dnevno prenos Farme. 

Svakako, televizije koje emituju rijaliti programe našle su svoju računicu, a koja je računica ljudi koji nemaju svoje živote, već se identifikuju sa životima sa imanja u Lisoviću. 

Svi kažu kriza, a televizije i mobilni operateri su poludeli od poruka, glasova i samo se prebrojavaju. Da li smo zaboravili koliko se ljudi hrani u narodnim kuhinjama, koliko ljudi je i večeras leglo bez večere jer je nema,  a jedna naša poruka može da im promeni život. Jedna poruka, bednih 30 dinara, za parče snova o boljem životu. Apelujem na ljude koji šalju poruke na Farmi da bar jednu poruku upute na neki human broj. 

Okrenite ringišpil u glavama, postanite humani. To nije teško, niti škodi, a može svima da koristi. Hvala što ste izdvojili vreme i pročitali ovaj moj blog post u pauzi tokom reklama između dva uključenja sa Farme.